Istorijski razvoj didaktike 
Vrsta: Seminarski | Broj strana: 26 | Nivo: Visoka škola za vaspitače strukovnih studija, Bujanovac

Садржај
1.Назив Дидактике...............................................................................
2.Стара Грчка(Софисти,Сократ,Платон,Аристотел)...........................
3.Стари Рим (Марко Фабије Квинтилијан)........................................
4.Значај ренесансе за утемељење и развој дидактике...................
5.Настанак дидактике.........................................................................
6.Развој дидактике у 19.веку.............................................................
7.Дидактика 20.века...........................................................................
8.Експериментална дидактика.........................................................
9.Дидактичари ''Радне Школе,,........................................................
10.Литература....................................................................................
Назив Дидактике
Назив дидактике потиче од старогрчких речи дидаскеин (поуча-ватри-држати наставу,јасно излагати),дидаско (поучаван), ди- дактикос (поучан),дидаскалос (учитељ).
Сматра се да су сви термини употребљавани у атинским и спартанским школама.Они чине основу за настанак термина дидактика у латинском језику.Овај термин у дидактичку комуникацију је први увео немачки мислилсац и реформатор васпитно-образовног рада Волфганф Ратко(1571-1635) дефинишући њено значење у свом спису Меморијал. Чешки педагог Јан Амос Коменски(1592-1670) књигом Велика дидактика(1657) допринео је да се овај термин устали у педагошкој комуникацији и школској пракси.
Израз дидактика имао је у старој грчкој шире значење и није се сводио само на поучавање.Тако постоји и дидактичка књижевност којом се обухватају књиге изразито поучне намене.Дидактичка књижевност зачела се у оном периоду када су наука и уметност егзистирале у јединственим делима јер се још нису раздвојиле као посебне гране духовног стваралаштва.Хесиодови текстови о митологији(Дела и дани и Тегонија) и аргономија су дидактички.Иста ознака се односи и на филозофске текстове Парменида,Емпедоклеа,Плутарха,Ксенофана,на Никодарове медицинске текстове,Скимнисову и Диносијеву географију.
Римљани у дидактичку књижевност убрајају песничке и филозофске текстове поѕнатих песника Лукреција,хорација,Овидија,Вергилија... Дидактичка књижевна дела и данас су честа и намењена су углавном деци.
Стара Грчка
Софисти
У петом веку,када је демократија у робовласничкој Атини достигла свој највећи домет,јављају се софисти,путујући народни филозофи и учитељи.Изучавали су главна питања људске егзистенције и деловања,нарочито морална питања,проблеме,сазнања,политику,реторику,религију,дијалектику,лингвистику,економију.Били су веома образовани.Велику пажњу су посвећивали говорничкој вештини и успевали да привуку пажњу слушалаца.Били су скептични и критични према традиционалним схватањима и облицима живота.Проблему истине приступали су релативистички.Сматрали су да је човек мера свих ствари постојећих да постоје и непостојећих да не постоје,а истинито је оно што нам се у датом тренутку чини истинитим.Не постоје апсолутна знања.Старији софисти су унели свежину и нови дух у грчку филозофиј.Најистакнутији и најсамосвојнији у старијој генерацији софиста био је Протагора,чија је заслуга што је у средиште филозофских разматрања дошао човек.Млађи софисти и нису дали оригиналне мисли.Исцрпљивали су се у својој, најчешће празној ,реторици тврдећи да се све може бранити и нападати,прихватити и оспоравати.

---------- CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU. ---------- 

www.maturski.org 

 

MOŽETE NAS KONTAKTIRATI NA E-MAIL: [email protected]